Room for Girls

Odavno nisam u svojoj devojackoj sobi,jedva sam cekala da iz nje izadjem,a sad kada sam bez doticne, osecam potrebu samo za jednim provedenim satom u mom carstvu mastanja.Sve moje sobe su imale dugacku policu na kojoj se nalazilo mnostvo fotografija,nakita,retkih predmeta,knjiga,starih solja,skupocenih snala i jeftine sminke,vremenom se to sve promenilo,sad na svoje lice mazem vise nego na hleb...al to ide sa godinama. Ono sto je uvek ostavljalo utisak u sobi je radni sto pored prozora, uvek sam pisala neke dnevnike od kojih se sad jezim... sekla omiljene fotografije lepila ih  po zidovima, pravila uvek neku mastu , ispisivala citate, recenice... poruke...ma svega je tu bilo! I sad cuvam svoje udzbenike iz srednje skole(dermatologija,obavezno estetska hirurgija), knjige koje su me tada interesovale, magazine koje nisam propustala iako ni rec nisam razumela bitno je da uzmem poklon i pogledam slike(a slike govore vise od reci).
Ono sto je neprocenljivo je sedeljke sa drugaricama ispijanje nedeljnih kafa, miris rucka iz kuhinje, majka u pidazmi, brat sa svojim humorom, umorni otac na vratima sa poklonima...
Secam se jos svog tepiha od braon koze kojeg sam obozavala,i lampi u narandzastoj boji,jastuka satkanih od perli i sljokica,teget dvoseda sa velikim jastucima,zlatnog mesinganog stola,vage za merenje na koju nikad nisam stajala,braon drvenog ormana prepunog  nespojivih komada,pletene drvene stolice pored prozora....
Ah te devojacke sobe kriju tajne zauvek!